Značaj rane stimulacije

Rana stimulacija predstavlja sistematski pristup ranom i kontinuiranom tretmanu koji sprovodi tim stručnjaka, a koji je usmeren na potrebe određenog deteta i njegove porodice. Ona je zasnovana na uverenju da sa podrškom treba početi što ranije i da će detetov razvoj biti unapređen kroz individualizovan i specijalizovan tretman .
Ako roditelji primete da se dete ne razvija kao druga deca, treba odmah da se obrate pedijatru, koji će ga uputiti u razvojno ravetovalište, gde tim stručnjaka procenjuje celokupni razvoj deteta.

Visokokvalitetni programi tretmana rane stimulacije imaju sledeće karakteristike:
– ovim programima se uspešno detektuju specifične poteškoće koje se mogu ublažiti ili otkloniti
– ranom intervencijom se može promeniti ponašanje deteta u različitim oblastima
– kvalitetnim programom uspešno se preveniraju sekundarne posledice hendikepa
– realizacijom ovih programa smanjuju se troškovi tretmana na starijim uzrastima
– svaki dobar program predviđa saradnju sa porodicom i pružanje podrške članovima porodice.

Program rane stimulacije ima za cilj da podstakne senzomotorni, emocionalni, socijalni i intelektualni razvoj deteta i tako mu obezbedi aktivno i što uspešnije i samostalnije učešće u društvenom životu.
Timovi za ranu intervenciju imaju raznovrsne zadatke usmerene pre svega na pružanje podrške detetu a zatim i njegovoj porodici. Rad sa porodicom osnovni je element koji pokriva aspekte kao što su informisanost, orijentacija i usmeravanje , podrška i obuka . Rad sa detetom vrlo je kompleksan, ne samo sadržajno već i zbog načina na koji se sprovodi. Podrazumeva pružanje pomoći u opštem razvoju deteta, preventivne i obrazovne mere koje omogućavaju prelazak u obrazovni sistem.Biraju se razne mere pomoći kojima se detetu obezbeđuje potpuna nega.Roditelji se smatraju vaspitačima u najširem smislu te reči. Može im se pomoći da prošire svoja znanja. Razvoj deteta bolje će se odvijati ako su roditelji sigurni u svrsishodnost procesa rehabilitacije i ako prema njemu imaju pozitivan odnos. Obuka je dostupna u brojnim zemljama, ali je organizovana na različite načine i ne smatra se uvek prioritetom. Privatne organizacije, roditelji i druga udruženja često preuzimaju ovaj deo odgovornosti.

RANI STIMULATIVNI TRETMAN – OSNOVNI PRINCIPI
Pri sprovođenju stimulativnih programa potrebno je pridržavati se sledećih opštih principa:
1. stimulacije se sprovode samo kada je dete budno i raspoloženo, u
optimalnim sredinskim uslovima
2. pri sprovođenju stimulacija voditi računa da se ne remete biološki
ritmovi deteta
3. uslov za efikasni stimulativni tretman je postojanje adekvatne
emocionalne veze između majke i drugih osoba iz okoline deteta
4. stimulacije kvantitativno i kvalitativno moraju odgovarati
razvojnom nivou i individualnim razvojnim karateristikama
svakoga deteta
5. pri primeni stimulativnih modela voditi računa da u njihovoj osnovi leži ona vrsta učenja za koju je dete sposobno.

Program rada usmeren je na razvoj:
• krupne i fine motorike
• ravnoteže
• koordinacije
• pažnje
• percepcije
• ritma
• govora
• mišljenja

PODSTICANJE DEČIJEG RAZVOJA
Istraživanja su potvrdila da još nerođeno dete reaguje na majčino raspoloženje i emocije. Kada se majka uznemiri, i njen fetus se uznemiri.Kada majka doživi kratkotrajan šok, fetus još satima nakon toga ostaje zgrčen i uznemiren. Tokom svih devet meseci trudnoće, beba je u nerazdvojnom telesnom i fiziološkom kontaktu s majkom. To se ne može naglo promeniti nakon rođenja. Kada dođe na svet novorođenče se još ne snalazi u okolini, ali opaža svetlost, čuje glasove i oseća zadovoljstvo od majčinog dodira. Zato je telesna bliskost kože uz kožu u prvim satima nakon rođenja toliko važna.Ostaje važna još mesecima posle.
Dvomesečno dojenče još nije svjesno da je posebno, odvojeno biće, nego oseća jedinstvo s majkom. Nije slučajno da do šestog meseca života dojenče voli u kolicima biti okrenuto licem prema majci, kako bi je moglo posmatrati, a posle, kada se pojavi interes za okolinu i istraživanje okolnog sveta, voli joj biti okrenuto leđima. Beba plače, majka je uzima u naručje, nežno ljulja i kaže: “Pa šta je bilo bebo moja mila, sada će mama da poljubi da prođe”. Beba se smiruje od maminog poljupca i smeši. Ta nam je situacija poznata, svaki je roditelj više puta doživeo. Prisan odnos s majkom glavna je pokretačka snaga detetovog razvoja u majčinoj utrobi i tokom prvih šest meseci nakon rođenja.

OSNOVNO NAČELO PODSTICANJA RAZVOJA
Veliki autoritet svetske psihologije s početka dvadesetog veka, ruski psiholog Lav Vigotski formulisao je osnovno načelo podsticanja dečjeg razvoja.Prema tom načelu, učenje je pokretna sila psihičkog razvoja, s time da učenje i razvoj nisu jedno te isto. Učenje stvara zonu najbližeg razvoja, odnosno u detetu pokreće unutrašnje razvojne procese. Prema Vigotskom, <zona najbližeg razvoja> je razmak između nivoa trenutnog stvarnog razvoja deteta i nivoa mogućeg razvoja, odnosno između onoga čime dete već vlada i onoga čime može ovladati u najbližoj budućnosti uz neophodno primereno podsticanje.Zona najbližeg razvoja određuje psihičke funkcije koje još nisu sazrele, nego se trenutno nalaze u procesu sazrievanja. Dakle, podsticanje je primereno i ispravno tek kada ide ispred razvoja, kada je usmereno ne na jučerašnji, nego na sutrašnji dan.

STIMULATIVNA SREDINA
Pogrešno je mišljenje da je dojenčetu potreban potpuni mir i tišina.Dečja soba mora biti puna različitih podsticaja.U uslovima podsticajnog okruženja mozak raste i unutar njega se razvijaju bogate neuronske veze.
Zato napunite dečju sobicu različitim predmetima koje dojenče može istraživati svim čulima: razgledavati uzorke na tapetama, šarene slike i velike nalepnice na zidovima, viseće igračke različitih boja i oblika, opipavati predmete napravljene od različitih materijala, čak I isprobavati njihov ukus (zato sve mora biti netoksično), slušati muziku(instrumentalnu i pevanje), udisati blage mirise eteričnih ulja bezopasnih za malu decu. Ukrasite zidove detetove sobe dečjim slikovnim tapetama ili, ako ne volite tapete, jednostavno zalepite na jednobojne zidove velike nalepnice posebno namenjene dekorisanju soba za bebe. Dojenče voli nežne, čiste pastelne boje na velikim površinama (zidovi) i jarke boje predmeta i slika. Nabavite detetu posteljinu i pidžamicu s raznim sličicama(na početku neka sličice budu krupnije, a postupno sve sitnije). Pokrivač možete napraviti od komada tkanina različitih vrsta i struktura (različitih boja, glatke i hrapave, debele i tanke). Čak i nesvesno dodirivanje različitih površina aktivno stimuliše mozak i to ne samo čulo dodira, nego i priprema temelj za razvoj govora! Ako niste vešti u šivenju, danas je moguće nabaviti posebne razvojne igračke za dojenčad koje su namijenjene senzomotoričkom razvoju i «rastu zajedno s detetom» (svaki mesec ono otkriva nove načine korišćenja iste igračke i zavoli je na nov način).
Nemojte bebi ograničavati prostor za kretanje. Ona se mora što više kretati (prvo u krevetiću, u marami na vašem telu i ogradici za igranje, posle puzati po sobi, a zatim hodati i penjati se na više površine) I istraživati sve unaokolo. Kretanje i vežbe zaravnoteže podstiču razvoj mozga.Takođe, motorika je usko povezana s razvojem govora. Deca koja zaostaju u razvoju opšte i fine motorike, najčešće imaju I govornih teškoća.
Kretanje počinje još u majčinoj utrobi, kada je embrion star svega 7 nedelja i nastavlja se tokom celog života. Britanski psiholog, direktorka Instituta za neurofiziološku psihologiju u Chesteru, dr. sc. Sally Goddard Blythe naglašava da bebe trebaju imati priliku iskusiti i pasivno i aktivno kretanje. Pasivno kretanje je prilikom nošenja bebe na majčinom telu, ljuljanja u naručju kad majka sedi u stolici za ljuljanje tokom dojenja, deluje umirujuće, pomaže fokusiranju i podstiče razvoj ravnoteže. Takve bebe manje plaču i ređe iskazuju nezadovoljstvo.
Sledeće mesto na kojem se beba uči kretati, razvija ravnotežu i tonus je pod. Dr. Goddard Blythe piše:“Kontakt s površinom poda snabdeva bebu obiljem taktilnog iskustva težine, položaja tela i trenja o površinu, što joj pomaže u razvijanju sheme tela, odnosno telesne mape. Svaki put kada beba cupka nožicama i maše ručicama, ona oseća gde njeno telo počinje i gde se završava…”
Dojenče koje još nije počelo puzati, ne bi trebalo sve vreme provoditi u krevetiću ili ogradici. Stavljajte ga na šareno ćebe i neka se igra na stomaku i na leđima, što predstavlja prvi nivo učenja u kojoj beba ovladava pokretima i istražuje okolinu sa sigurnog mesta. Takve igre su početak uspostavljanja integracije između leve i desne moždane hemisfere. Nikada ne ostavljajte bebu na podu bez nadzora.
Malo dete s veseljem radi sve što mu je zanimljivo.Kad želimo da dete obavlja određenu aktivnost, nesmemo ga prisiljavati, nego moramo tu aktivnost učiniti pre svega zanimljivom, odnosno probuditi dečji interes.I ne samo probuditi, nego ga i održavati. Izazivanje zanimanja za učenje, odnosno ovladavanje novim veštinama i znanjima, jedno je od temeljnih načela psihologije učenja. Kada dobro poznajemo dečju narav nije teško probuditi i održati interes. Tako, kada znamo da dete voli istraživati i da je znatiželjno, nenametljivo mu pokušavamo pružiti stvari koje će ga usmeriti na poželjnu aktivnost.
Na primer, kad želimo da nam dete uči pisati, moramo izazvati zanimanje za pisanje, za slova, pa mu nudimo igre šaranja, crtanja i pisanja, igre na papiru uz muziku, okružujemo ga privlačnim senzomotoričkim materijalima i priborom za pisanje, papirom, slikovnicama itd. Stvaramo različite situacije igara, jer je igra za predškolsko dete najprirodniji način spoznaje sveta. Čim se pojavi iskra interesa i dečiji istraživački duh, imamo nov zadatak – da ga održimo. Setimo se kako malo dete često traži da mu deset ili dvadeset puta pričamo istu priču, čitamo istu bajku i uvek nas sluša s velikim zanimanjem. Ponavljanje je način učenja koji se ostvaruje uspostavljanjem novih veza među stanicama detetovog mozga. Želja za beskonačnim ponavljanjem istih priča i sl. posebno je karakteristična za decu do 4.-5. godine. Ipak, posebno nakon pete godine, možemo opaziti i suprotnu pojavu – dete traži raznovrsnost u okvirima iste igre koja ga jako zanima. Sada dete istu igru svaki put pokušava obogatiti novim detaljima uz istodobno zanimanje za nove, još nepoznate aktivnosti. Mališani uživaju kad im na početku zajedničkog sata igranja kažemo: “Danas sam pripremila za tebe mnogo novihigara!” Element iznenađenja i novine pobuđuje iskru živog interesa.
Govor kao socijalna funkcija može se razvijati samo uz neprestanu stimulaciju govornih centara u mozgu.Dete počinje učiti govor slušanjem i oponašanjem. Zato od samog rođenja moramo što vise razgovarati s bebom. Nije redak slučaj da roditelji vrlo malo razgovaraju s novorođenčetom jer misle da beba ionako ništa ne razume.Manjak govorne stimulacije tokom prvih meseci života može uzrokovati ozbiljno zaostajanje u govornom razvoju. Govor nije izolovana funkcija, nego je deo celine.
Važno je imati na umu da se podsticanje pojedinačne funkcije kao što je govor mora obavljati zajedno s podsticanjem ostalih psihičkih funkcija. Tako je govor usko povezan s inteligencijom, pamćenjem, pažnjom i percepcijom.Zato je važno podsticati dečju psihu u celini. Govor je najmlađa od svih ljudskih funkcija.
Čim je funkcija mlađa (njome upravljaju najmlađe moždane strukture koje se razvijaju kasnije od ostalih), tim je osetljivija, kako na spoljašnje uticaje, tako i na odstupanja u radu drugih starijih psihičkih funkcija. Celu psihu možemo zamisliti u obliku piramide gde je svaki stupanj i delić povezan sa svim ostalim delovima. Što je funkcija mlađa, to je više pod uticajem onih starijih i njen se uspešan razvoj oslanja na njih. Govorna je funkcija pod uticajem ostalih starijih psihičkih funkcija pa to moramo uzimati u obzir tokom planiranja stimulativnog procesa. Razvoj govorne funkcije mora se ostvarivati paralelno sa spoznavanjem okoline. Adekvatna percepcija predmeta i ljudi, skupljanje znanja o njima događa se u bliskoj povezanosti govornog i senzornog razvoja.Da bi se stiglo do prvih reči, dete mora da pređe dug, ali zanimljiv put razvoja komunikacijskih sposobnosti.

Dete napreduje ogromnom brzinom, i telesno i mentalno. Nikad nije rano javiti se stručnom licu za pomoć. Budite uporni i verujte svom instiktu jer jako je važno da ispravno podstičemo detetov razvoj u svakom razdoblju i području. Kako bismo to postigli, moramo vrlo pažljivo pratiti detetove potrebe i interese.

Jelena Kudrić
dipl.defektolog logoped,reedukator psihomotorike