Deca sa govorno-jezičkim poremećajima se često bore da govore. Ovo je najverovatnije zato što je čin govora složena fino-motorička veština, koja zahteva stotine preciznih, planiranih, izvršenih i koordiniranih motoričkih pokreta usmerenih ka izgovaranju samoglasnika i suglasnika. Potrebno je mnogo rada i upotrebe samih reči da bi one postale automatske i govorile se sa lakoćom, tečno i razumljivo. Cilj je da dete ima reči koje će funkcionalno koristiti za izražavanje. Stoga bi trebalo da izaberemo reči koje motivišu decu da žele da vežbaju. To bi bila omiljena hrana, piće, igračke i aktivnosti deteta, njihova imena i imena ljudi u njihovim životima. Izgovorene reči ne moraju biti savršeno izgovorene, i mogu se najprije proizvesti s najboljim aproksimacijama.
Roditelji su važni članovi terapijskog tima svog deteta, zajedno sa terapeutom, i naravno, detetom. Posmatranjem i, ponekad, direktnim učešćem na tretmanu, roditelji su u mogućnosti da prenesu ciljeve lečenja svoje dece u prirodno okruženje. U sobi za tretman, terapeut uči dete veštinama koje su potrebne da bi se postigle receptivne i izražajne jezičke veštine koje odgovaraju njihovom uzrastu ili najvišem nivou koje dete može da dostigne. Od ključne je važnosti da dete praktikuje ove nove veštine izvan sobe za tretman i sa različitim ljudima. Pomoć roditelja je neophodna, kako u radu sa detetom kod kuće tako i u samom okruženju (boravak u parku, na moru,odlazak u prodavnicu,kod lekara,zubara,dok ste u automobilu, autobusu….).
Često, roditelji imaju poteškoća da pronađu načine da pomognu svom detetu da ostvari svoje želje u njihovom svakodnevnom životu. Možda im je teško da znaju šta njihovo dete želi, jer ne može da traži, ne može da se angažuje, njihov govor je ograničen ili je otežana razumljivost.
Evo nekoliko jednostavnih predloga za stvaranje okruženja koje će pomoći vašem detetu da praktikuje svoje verbalne veštine. Oni su fokusirani da pomognu detetu da koristi / poveća zahtevanje, verbalnu interakciju i imenovanje, kao i da poboljša razumljivost govora, proširi iskaze i izgradi asocijacije.
Uverite se da dete želi ili treba predmet/hranu (gleda, poseže za, ukazuje, pokušava da je dobije) ili akciju. Dete mora da ga zatraži pre nego što dobije, koristeći ciljni nivo veštine na kojem radi tako što će pogledati, pokazati, potpisati ili koristiti verbalne aproksimacije, reči, fraze, rečenice, pitanja itd. (Npr. ukazuje na čašu sa mlekom ili flašu sa mlekom ili kaže “ mmm”, “mleko”, “želiš mleko”, “mama, daj mleka” ili “Gde mleko?” ). Izmenite aktivnost prema uzrastu i interesovanjima vašeg deteta. U svakoj interakciji treba da se dogodi nekoliko koraka (sa primerima):
1. Roditelj prepoznaje mogućnost komunikacije (dete želi predmet / radnju).Vrata su zatvorena.
2. Roditelj je detetu izrazio pitanje koje sadrži odgovor sa “da / ne”. Roditelj kaže: “Da li želiš da otvorim vrata?”
3. Roditelj pomaže detetu da na najbolji način odgovori na pitanje (po potrebi). Roditelj kaže detetu: „Reci mi“ da ”(uz korišćenje gesta pomeranje glave napred-nazad).
4. Roditelj kaže detetu da navede svoj zahtev / zadatak dok pomaže detetu da iskoristi svoje najbolje aproksimacije. Roditelj kaže detetu: „Reci mi“ otvorena vrata ”i pomaže u najboljim približavanjima. Roditelj ispravno izgovara: “Da, otvorio sam vrata.”
Evo predloga kako kod vašeg deteta možete ostvariti verbalnu interakciju:
1. Sipajte malu količinu mleka u čašu.Čekati.
2. Dajte činiju pudinga bez kašike. Čekati da dete traži kašiku.
3. Dajte činiju sa žitaricama bez mleka ili praznu. Čekati.
4. Dajte detetu čašu sa kojom pije, a ništa unutra.
5. Dajte detetu sendvič.. itd. Da jede, bez salame, omiljenog namaza. Čekati.
6. Stanite na vrata bez otvaranja. Čekati.
7. Dajte četkicu za zube bez paste za zube. Pasta za zube je skrivena od pogleda. Čekati.
8. Perite ruke a sklonite peškir. Čekati.
9. Stavite potrebne predmete ili željene igračke van dohvata u spavaću sobu ili kadu.
10. Stavite željeni predmet u zatvorenu, čistu posudu koju je teško otvoriti.
11. Postavite željenu igračku na bilo koju visoku površinu, pobrinite se da je dete može videti.
12. Stavite dete u kadu / tuš kabinu bez vode. Čekati.
13. Povremeno isključite vodu dok se kadica puni.
14. Držite štapić za balončiće kao da želite da duvate, ali nemojte … čekati.
15. Dajte deci bočicu sa balončićima ali bez štapića (bočica može biti i prazna).
16. Dajte detetu slatkiš za koji znate da ne može otvoriti.
17. Kada se oblačite, dajte detetu odeću druge braće i sestre koja je prevelika ili premala.
18. Dajte vašem detetu bojice koje su slomljene ili suviše male da biste ih koristili, ili marker koji se suši, olovku koja ne radi ili olovku bez srca.
Igrajte iste igre svaki dan sve dok detetu ne dosade. Čitajte knjige zajedno, imenujte slike i razgovarajte o slikama ili akcijama.
Ponavljanje je ključ za učenje razumljivih obrazaca govora – ne samo nekoliko ponavljanja, već stotine i stotine ponavljanja na dan!
Jelena Kudrić
dipl.defektolog logoped, reedukator psihomotorike