Redukacija psihomotorike je metod koji omogućava da se ostvari komunikacija preko tela i pokreta sa decom koja nemaju adekvatan govor tj. imaju otežanu govornu komunikaciju.

Reedukacija psihomotorike koristi pokret kao senzomotornu i psihomotornu aktivnost kojom se rekapituliše ceo razvojni tok odnosa prema sebi i prema drugima koji se oblikovao tokom senzomotornog i kasnije, psihomotornog odnosa između deteta i sveta.

Pokret je put kojim saznajemo o sebi i svetu kojim se ostvaruje odnos između ličnosti pojedinca i okruženja u kome se ona razvija i postoji.

Reedukacija psihomotorike se služi pokretom onakvim kakav jeste, koliko je usvojen ili koliko je očuvan kako bi njime obnovila ono senzomotorno i psihomotorno iskustvo koje je u osnovi pojmova koje dete nedovoljno razume i u osnovu osećajnih stavova koji se nisu dovoljno definisali

Reedukacija psihomotorike ili tretman pokretom javlja se kao metod koji detetu otkriva jasan doživljaj sebe samog, svest o sebi kao ličnosti, te doživljaj i svest o svome mestu u svetu, što mu omogućava samostalnost u životu, u ravni uzrasta koji ono doseže.

Važno je napomenuti da se uvek polazi od onog nivoa komunikacije sa realnošću koji je najviše očuvan kod deteta.

Na primer kada se radi sa detetom sa teškom mentalnom retardacijom ili sa detetom sa izraženim primarnim autizmom, sa decom koja pokazuju izrazitu anksioznost mora se početi od senzomotornih aktivnosti (masaža, hidroterapija i sl.).

Kod razgrađene psihomotorike ako se radi o generalizovanom tiku moramo da obnovimo puteve iskustava dubokog senzibiliteta i nivo mišićnih zadovoljenja iz najranije faze razvoja. Međutim, ni kod jedne od ovih grupa poremećaja ne treba da se zadržimo samo na tom nivou.

Pored obnavljanja tog vida odnosa potrebno je da se uključe i vežbe višeg reda, ali uvek one koje odgovaraju najvišem nivou razvijenosti psihomotornog kontakta sa okolinom u svakom datom slučaju.

Tako ćemo kod dispraksične dece da pored masaže uključimo i vežbe za praksičku organizovanost, a kod tikova i vežbe za usklađivanje pokreta, dok kod primarnog autizma vežbe za organizovanje doživljaja telesne celovitosti i vežbe za reorganizovanje doživljaja gestualnog prostora.

Važno je napraviti razliku između klasičnog pedagoškog pristupa i pristupa u okviru psihomotorne reedukacije.

Klasičan pedagoški pristup obnavlja poznate pojmove kojima dete raspolaže, a psihomotorna reedukacija se oslanja na poznato psihomotorno i senzomotorno iskustvo i otkriva detetu nove varijante iskustva o okolini i o sebi u okolini.

Deca koja su poverena na tretman su već jednom bila neuspešna pred pedagoškim zahtevima, zato su tu, i zadatak defektologa je da im obnovi i životna iskustva o prostoru, vremenu, o drugom, o sebi, o odraslom i tako redom, na šta će onda, jednog trenutka, moći da se osloni pedagoški radnik.

Za svako dete određuju individualne vežbe, s tim da treba napomenuti da se opšta psihomotorna reedukacija primenjuje i tamo gde se primenjuju specifični tretmani, ona deluje na ličnost u celini, dok se specifični pristupi usmeravaju ka sasvim uskim područjima ličnosti.